beats by dre cheap

naslov je vrabac

Pričao sam mu o ljudima, o njihovim čudnim navikama, da sve pokvare što taknu i da sve povrijede što im i najmanje znači nešto.

Pričao sam mu o danu kad sam ostao bez ičeg svog, kad sam dodirnuo sebi najmilije i slomio ga u najsitnije komadiće, tad i ja, prestao sam da letim.

Sve je već znao.

Slušao me, oborena pogleda, malen i snužden. Djelovao je manji nego ga pamtim; prvi put ga zaista gledam, ovako blizu, pred sobom, vidim vrapca.

Na dohvat mi je ruke. Mogu da ga potapšam, ali bojim se, ubit ću ga. Tako jako želim da ga milujem, pomislih.

Ljudi su zaista sebična bića.

Nastavio sam pripovjedati, kao da taj vrabac ni za šta drugo nije stvoren do da mene sluša.

„Zar je čovjek uistinu toliko proklet“, upitao sam primijetivši da je digao glavu tražeći nešto pogledom, „da i najljepše, čim zavoli, učini odvratnim i ružnim?“

Nisam očekivao odgovor, želio sam samo da me razumije.

Gledao me začuđeno, razmišljao je i razumio, dakako me razumio taj vrabac, tā bili smo prijatelji, a prijatelji su jedno drugom nesumnjivo u svemu oslonac. Pa i kada se toliko razlikuju ili se ne razumiju naročito. Sasvim sigurno me razumio, moj prijatelj vrabac.

„Zašto ne odletiš?“ pitao sam.

„Jer mi je slomljeno krilo.“, odgovorio je ravnodušno, al toplo prijateljski. Slomljenog krila, kaže, a ipak širio ih je nesmetano s jednog kraja na drugi. Baš čudno. Ptica koja ne leti. Baš čudno, zaključio sam za sebe, zamišljajući jedan takav život.

„Sve se jednom, prije ili kasnije, spusti na zemlju,“ reče „i ptica i čovjek.“

Zagledao sam se u njega, iznenađen njegovim riječima, razumio me. Znao je šta mislim i osjećam. Taj vrabac me zaista razumio.

„Zašto ne odletiš?“ pitao sam ponovo, nadajući se iskrenijem odgovoru. Jer ja, nažalost, nisam razumio njegovu dušu.

„Gladan sam i iscrpljen.“, odgovori bez razmišljanja.

Baš?

Izgledao je punašan i radostan, ništa mu nije moglo nedostajati, baš. Čudio sam se.

„Sve se jednom zasiti, pa opet duša mu i dalje prazna,“ ... „i ptica i čovjek.“, dopunio je nakon kratke tišine i nastavio, „dok tražiš toplinu i dom, naučiš da je lakše stomak napuniti.“

Istina, zaključio sam, vrabac je sve znao. Pa zašto ne odleti, zanimalo me, možda ga čeka topao dom, negdje, gdje pripada. Zašto ne odletiš? morao sam pitati još jednom, „zašto ne odletiš?“

„Zatvoren sam, ne mogu kroz rešetke kaveza.“, odgovorio je iskreno, bez imalo traga tuge ili potištenosti.

Ali, kapije su širom otvorene, mislio sam.

„Sve jednom, prije ili kasnije, završi u okovima nevidljivim, koje ne može sam razriješiti.“

„I ptica?“

„I ptica i čovjek“, reče siguran u svoje riječi, smireno.

„Kakvi su ljudski nevidjivi okovi?“ pitao sam radoznalo.

„To što ne zna da je okovan.“

Zaista, zaključio sam, i zanio se razmišljanjem.

Ljudski okovi su takvi da ih se ne mogu riješiti. Dok skinu jedne, natovare se drugim. Tā i život sam po sebi čovjeka do smrti drži okovanim. Čovjek je slabašno, smiješno biće. Pustiš li ga, uzdigne se u visine i nestane. Vežeš ga, on čvrsto vjeruje da je slobodan. Čovjeku s razlogom nisu data krila; a ptica.. Ptica je stvorena da leti.

I moja krila su eto slomljena. Osjetio sam tromost kako se prigušeno spušta na moje tijelo, obavijajući me u potištenost i tugu. Najednom, bio sam tužan, kao nikad prije.

Bili su to moji okovi. Teški, neopipljivi.

Okovi neznanja.

Razgledao sam oko sebe, tražeći život, stvari, pojmove koje dobro poznajem i razumijem. Smračilo se, primijetio sam. Ugledah vrapca kako jednako stoji, na istom mjestu, nepomično, ali izgledao je veći i graciozniji nego prije. U mraku sam sve teže raspoznavao crte njegova lica i perjastog tijela. Šutio je i nestajao sa sve dubljom, crnom noći.

„Lijepo spavaj“, prošaputao sam, nadajući se nečemu. Želio sam, uistinu, da dugo i lijepo spava, moj najmiliji. Tu, kraj mene, zauvijek. Noć je tog dana zbilja potrajala.

U praznoj, hladnoj prostoriji, probudio sam se sljedećeg jutra, s prvim zrakama sunca, ošamućen, i natečen od suza, u kojima sam se kupao cijelu prethodnu noć.

Tog jutra, vrapca više nije bilo.

Otvorio sam kavez i primijetio da se vani u međuvremenu već razdanilo..

ptice su tog jutra pjevale mnogo veselije.

TemaDilema
http://temedileme.blogger.ba
18/02/2018 15:39